Prije nekoliko godina, jedan vikend, imali smo rijedak obiteljski trenutak - svi smo nakon doručka sjedili za stolom uživajući u jutarnjem razgovoru uz kavicu.
Telefon je zlokobno zazvonio, javila se majka i problijedila - teta iz Dugog Sela javila je da je baka umrla.
Šok, zbilja je to bilo iznenada, bez ikakve najave - odmah smo svi ustali i pošli za Dugo Selo.
Stigli smo u pogrebnu atmosferu, teta je već bila u crnini, neki susjedi su se zbunjeno smucali hodnikom, moj mali rođak je sjedio na fotelji tupo zureći u zid - u stanu su svi govorili šaptom. Ušao sam u bakinu sobu, baka je u mračnoj sobi ležala pokrivena preko glave.
U tom trenutku sam prvi put osjetio pravu tugu - do tada kao da nisam bio svijestan što se dogodilo - u meni je cijelim putem još tinjala nada da je sve to nekakva greška.
Nakon pijeteta nad njezinim uzglavljem svi smo otišli u dnevni boravak i počele su priče o tome kako je to bilo. Teta je pričala kako je baki pozlilo, kako je došla hitna pomoć i kako je doktor rekao da joj nema spasa iako je tada baka još bila živa, naime, bila je praktički bez pulsa, bez tlaka a disanje joj je bilo skoro neprimjetno. Tada su počeli pričati o pogrebu što ja nisam više mogao slušati i pojurio sam u bakinu sobu.
Prišao sam njenom krevetu i maknuo joj pokrivač sa lica, gledao sam je kako spokojno leži, suze su mi bile u očima, poželio sam je dodirnuti i nisam se suzdržavao, pogladio sam je po licu.
Najednom shvatim da je ona živa! Neki nevidljivi pokret - nešto, ni dan danas ne znam što, reklo mi je da je ona još tu i da zna da je netko miluje po obrazu. Počeo sam joj govoriti da znam da će sve biti OK, zbilja sam čvrsto vjerovao u to!
Pričao sam joj tako neko vrijeme i dragao je po licu kad li ona u jednom trenu malo pomekne glavu prema prisima, kao da želi nešto pokazati!
Ne pitajte me kako, zumirao sam njene ispucale usne, način na koji je dolazila do zraka i u tom trenu sam znao da je žedna! Krenuo sam natrag u boravak, tražio sam krpu da je namočim vodom. Svi su me pitali što će mi a kad sam im rekao da je živa iznenadila me njihova reakcija - oni su znali da je živa i čekali su da umre!
Teta je rekla nešto u stilu da pustim, na što sam počeo urlati da mi nije jasno kako je mogu ostaviti onako samu, žednu, pokrivenu preko glave i da ću poluditi ako mi odmah ne da krpu i vodu!
Dobio sam što sam htio, otišao u bakinu sobu i navlažio joj usne...počela je micati usnama i pomaknula je ruku prema glavi tržeći još. Dao sam joj. Moji su za to vrijeme nahrupili u sobu i promatrali što ja radim. Rekao sam im da opet pozovu hitnu. Hitna je stigla rekordno brzo a ja sam totalno iscrpljen otišao u drugu sobu da se odmorim. Sad tu nastupa moja majka...
Kad je došao doktor i pokušao joj izmjeriti tlak mogao je samo konstatirati da je tlak nevjerojatno nizak. Majka mu je rekla da joj da tableticu nitroglicerina na što je doktor rekao da će je ta tabletica ubiti jer je tlak strašno nizak.
Majka je rekla čovjeku da je čitav život radila u zdravstvu i da ona zna da se u takvim slučajevima (baka ima anginu pectoris) ne štedi na nitroglicerinu! Doktor je rekao da joj neće dati i da on tu nema što više raditi. Majka je stala na vrata i rekla mu je da neka bude kompromis - neka joj da pola tabletice a ona će preuzeti odgovornost! Doktor je popustio i dao joj pola doze nitroglicerina.
Baka je otvorila oči skoro trenutno! Dali su joj tad još i infuziju i nešto za jačanje.
Pola sata kasnije baka je već ustala iz kreveta! Kad sam čuo vesele uzvike iz sobe pojurio sam k baki. Ušao sam u njenu sobu, probio se između razdragane rodbine i ugledao sam bakino nasmiješeno lice!
Smijala se ko malo dijete, sva sretna što me vidi.
Baka je i dan danas živa i prilično zdrava za ženu tih godina a ja odonda vjerujem u čuda!
:)
|
